Look Back in Anger II
(2 votes, average: 5 out of 5)
Loading ...
Zašto sam ovakav? Evo…
Rođen sam 1981. godine i živeo sam normalnim životom do 1989. Tada je počeo rokenrol.
Sećam se kada je 1989. slavljen jubilej Boja na Kosovu. Sećam se da su svuda bile okačene Miloševićeve slike, uključujući i postere na izlozima i plakate na šoferkama autobusa. Ljudi su po kućama masovno skidali Titove slike i kačili Miloševićeve.
Sećam se masovnog učlanjivanja u SPS.
Sećam se kad su 1990. ukinute „stare pare“ sa rudarem, konjanikom itd. i kad su uvedene nove. Sećam se osmeha Anta Markovića dok pokazuje novu novčanicu na kojoj je bio spomenik u Šumaricama.
Sećam se Mesićeve izjave da je poslednji…
Popularity: 19% [?]
Pročitajte dalje...
Email This Post
Dragi blogiću,
Evo gledam lokalnu televiziju, i ove godine „grupa eminentnih građana“ bira najlepše Uskršnje jaje. Mislim, OK, lepo bi to bilo. Da i tu nisu umešali jebenu politiku. Heh. Pre četiri godine, kad su birali prvi put, moj mali bratanac, koji je tad bio petogodišnji klinja, osvojio je prvu nagradu. I to sasvim slučajno. Naškrabao neko Uskršnje jaje, onako, pola plavo – pola žuto, odneo ga na izložbu, i pobedio. Sledeće godine – sva jaja su bila ili plava, ili žuta, ili plavo-žuta. Neka čak sa žutim zvezdicama. Komična situacija. Provalili ljudi o čemu se radi, pa je svako želeo da baš njegovo dete…
Oni koji me poznaju, znaju koliko pizdim kad treba da idem na posao u neku selendru. Mislim, pizdim ja iz više razloga, ali jedan od glavnih je to što su putevi do okolnih sela generalno ruinirani. Ako se deonice pune kratera dubine od pola metra uopšte mogu nazvati putevima. ‘Ladno otpuzim do tamo. Taman krenem, moram da zakočim, ubacim u prvu, premilim preko kratera, pođem malo, i tu je već novi, veći, obično pun blata. Tu su ponekad i ovčice i koze, seoska idila, samo što pastirice nisu tinejdžerke kao nekad, već babe od 90 godina. Ali to je nebitno…
I to ona najgora. Sve me mrzi. Mrzi me da ustanem iz kreveta, mrzi me da idem u kupovinu, mrzi me da idem na posao iako imam radno vreme koliko traje nečija pauza za ručak, mrzi me da pišem, mrzi me da čitam knjige, a počinje da me mrzi i da gledam filmove. Sam sebe ne mogu da prepoznam. Trebalo bi da se stidim.
Uh, uspeli su da me namagarče danas, iako sam pazio. I to da me je namagarčio neko mator pa da mi ne bude krivo, nego klinci. A da zlo bude veće, ja sam se spremao da namagarčim njih. Zeznuli su me, priznajem. I to stručno. Prvo su sačekali da se dobro izvičem i izvarničim, da bi mi sa kezom od uveta do uveta svi uglas rekli „April-li-li-li!!!“. A jbg. Koliko mi je krivo što ja nisam uspeo, tačnije, nisam stigao njih da pređem, toliko mi je i drago. Obožavam šalu i zajebanciju. Čak i na svoj račun.
