:: Furious Blog ::

Kad se čovek bavi jezicima, pevođenjem and stuff, voljno ili nevoljno nauči i pročita mnoge stvari iz najrazličitijih oblasti. Prava, medicina, hemija, biologija, informatika, priroda i društvo… Evo, baš skoro sam imao da prevedem tekst o nekim lezbačama i njihovoj životnoj priči, o tome kako su se upoznale, smuvale, kako su… (Deco, ‘ajd idite u krevet)… da prostite, radile one stvari. Dobro, priznajem, znojili su mi se dlanovi, ali ne mnogo. Pa muško sam, zdravo, pravo. Elem, u poslednje vreme sam imao dosta ekonomskih radova. Znate već kako se na privatnim faksovima polaže ispit - profesor vam da da mu prevedete neki članak sa stranog jezika, vi to uradite, odnesete mu, on vam upiše ocenu i posle objavi članak kao svoj i kurči se po akademskoj zajednici. Lepo vama, lepo njemu. A lepo i meni. Ali to nema veze. Ono što mi je bilo upadljivo je to što se u mnogim prestižnim ekonomskim časopisima i udžbenicima sa prestižnih univerziteta detaljno izučava model jugoslovenskog radničkog samoupravljanja.

Zamislite da nekim čudom dođete do nekog mnogo zajebanog automobila. Ono, poslednja generacija, ful oprema, koža, klima, lamperija, parket… I desi se da jednog jutra neće da upali. Onda vam dođe neki komšija prejeb i ubedi vas kako je njegov fića bolji od tog vašeg autombila jer on svakog jutra ide njime na posao, i uvek pali bez problema. Radi kao zmaj. Otkida. I na kraju vas ubedi da se trampite. On vama uvali fiću, a uzme vaš jebački auto, kome, recimo, nije bilo podešeno paljenje ili je crkla svećica. Naravno, u ovoj hipotetičkoj priči biste vi ispali neviđeno govedo. E, upravo smo to ispali mi, dragi moji Srbi. Goveda. Brdskoplaninska, naivna junad.

Ja jesam laik što se tiče ekonomije. Ali nisam retard. I mogu da vidim da se mnogi veliki mudovi iz te oblasti slažu da je radničko samopuravljanje najsavršeniji i najdemokratskiji ekonomski model za razvoj jedne zemlje. To što smo ga mi sredinom sedamdesetih sjebali do daske nije krivica sistema kao takvog, već nekih drugih stvari, pre svega, rastućeg nacionalizma i međusobnog nepoverenja u SFRJ. Sistem je bio odličan, što potvrđuje činjenica da ga, naravno pod drugim imenom, danas koriste mnoge velike svetske kompanije. Pojam “decentralizovanog menadžmenta” je postao jako fensi na zapadu. A on nije ništa drugo do ofarbana verzija radničkog samoupravljanja - smanjuje se vertikalna hijerarhija u firmi i svako dobija mogućnost da učestvuje u donošenju odluka, ako ima neku dobru ideju. Pa pogledajte kako funkcioniše Google. U opuštenoj atmosferi i sa radnicima koji su sigurni i samouvereni se radi mnogo bolje. Zar je na zapadu sve privatno? Cock a little bit! Ono što je od strateškog.značaja za državu ostaje u državnom vlasništvu.
Ali, 2000. godine nam to niko nije rekao. Majmuni iz tadašnje i sadašnje Vlade su brže-bolje doveli strane “eksperte” da nam srede ekonomiju. Naravno, prvo su zatvorili srpske banke, i one likvidne i one nelikvidne. Onda su otvorili ekspoziture svojih, sa šarenim logoima, sisatim šalterušama i veselim reklamama i naterali srpska goveda da štede kod njih. A onda su njihovim parama kupili imovinu koju su ta ista goveda svojim rukama i parama izgradila decenijama unazad. Savršena šema, nema šta. I onda vam dođe neko ko počne da mrsi muda o tranziciji, o Miloševiću, kao, moralo je tako, to je bolan proces. Jedino što boli u celoj priči je naš srpski, kolektivni anus, jer su nam ga pocepali.
Izmenjeni, poboljšani model radničkog samoupravljanja je mogao da bude upotrebljen u Srbiji, u kombinaciji sa deljenjem većinskog paketa akcija radnicima, makar u slučaju firmi koje su dobro poslovale pre privatizacije, a bilo ih je dosta. Država je morala aktivnije da učestvuje u privatizaciji, a ne da ceo postupak prepusti zakonima tržišta, kao, da se strani investitori ne bi razbežali zbog preterane birokratije. <sarkazam> Jadni oni tako plašljivi i sramežljivi! </sarkazam> Ko ih, bre, jebe! I treba da postoji državna kontrola. Pogledajte šta se dešava kad neki Srbin hoće da ulaže svoje pare u inostranstvu. Umesto toga, mnogi finansijski tajkuni su na najbolji mogući način (po sebe) skoristili tu pasivnost države i praktično divlje tržište i dobro se okoristili. Privatizacija je sprovedena katastrofalno loše. Toliko loše da bi mnogi ljudi koji su još uvek na vlasti morali da odgovaraju za propuste. Srbija je ekonomski uništena zemlja, iako se to još uvek ne oseća u punoj meri jer nisu došli svi dugovi na naplatu. Ali doćiće.
Ja znam da među nama, Srbima, a i blogerima, ima mnogih koji bi za vizu prodali bulju. Znam da ima mnogih koje ne boli spolovilo za ovu zemlju, bitno je zezanje. Jednom se živi, jebeš nacionalnu svest. Znam da ima mnogih kojima politička ujarmljenost, ili, naprosto, ograničenost, ne dozvoljava da okrenu glavu ni levo ni desno. Ali, da li je sve moralo ovako da ispadne? Umesto sistema koji je bio autohton za naše područje i koji je, uprkos prvom neuspelom pokušaju, imao potencijala za razvoj i primenu u našoj zemlji, mi smo dozvolili da budemo na ivici dužničkog ropstva. Sa druge strane, o tom sistemu se trenutno puno govori na zapadu i po svoj prilici, ova jebena ekonomska kriza će naterati mnoge zapadne zemlje da se odreknu liberalnog kapitalizma i radikalno promene svoju ekonomsku politiku. Koliko god to zvučalo neverovatno, čini se da će to uraditi, makar dobrim delom, po modelu koga smo se mi odrekli zarad nečega što oni sami odbacuju.
Ko nas jebe kad smo glupi.
P.S. Koga ne mrzi, neka pogleda na YT  “Argentina’s Economic Collapse”.

U nedelju 29. marta je premijera filma „Beogradski fantom“. Kao što su svi verovatno vec čuli, to je priča o Vladi Vasiljevicu, Beograđaninu koji je u leto 1979. godine desetak dana izluđivao „narodnu miliciju“ (i uveseljavao narod) ludački vozeci ukradeni beli Porše 911 oko Slavije. Pitanje je kakav će film da bude, s obzirom da se radi o koprodukciji iza koje stoji notorni Euroimages, ali svejedno, sama priča o beogrdaskom fantomu me je prilično fascinirala.

Iz današnje perspektive, priča o momku koji ludački vozi beli Porše ulicama Beograda možda i ne deluje preterano zanimljivo, s obzirom da je to sada svakodnevna pojava. Ali ako se priča stavi u širi društveni kontekst, razlika između beograskog fantoma i ovih današnjih kretenčina je više nego očigledna. Ako u današnje vreme ludački vozite auto gradskim ulicama, u državi u kojoj je praktično sve dozvoljeno, gde je ljudski život bezvredan, gde se ne odgovara za krivična dela i gde je policija, tj. njen kvalitet, zapravo glavni pokretač i podstrekač kriminaliteta, vi niste buntovnik, vec obična budala koja ugrožava svoj život i živote drugih. I ništa više od toga. Još ako taj auto ima CG tablice, slika je kompletna. Ali 1979. je to bio bunt. I to ne bilo kakav bunt, već bunt čoveka sa slonovskim mudima. Zato ne treba da čudi što je beogradski fantom za svega nekoliko dana uspeo da okupi publiku koja ga je svake noci čekala i navijala za njega, dok je svojom vožnjom izluđivao priglupe pandure (neke stvari ipak ostaju univerzalne) koji su ga jurili „fićama“ i „tristaćima“. Ljudima je bio potreban šok. Buđenje iz sivila i dosadne svakodnevnice, programiranog, jednoličnog života i ideološkog jednoumlja. I beogradski fantom je u tome uspeo. Makar jedan uzak krug ljudi koji su bili svedoci njegovih vožnji, s obzirom da su se partijski kontrolisani mediji potrudili da se priča ne proširi dalje od Beograda.

Ali to je bilo nekad. Kako danas neko može da bude buntovnik? Na koji način danas neko može da se suprotstavi sistemu? Sigurno ne ludačkom vožnjom. Ni samoubistvom (Die young is far too boring these days… Helmet – Unsung [Meantime,1992]), jer je život u Srbiji, kao što već rekoh, bezvredna stvar. Čak ni masovnim šutingom ološa u Taxi Driver fazonu. Takve vesti bi se vrtele dan-dva u medijima, psiholozi i partijski intelektualci bi opet okrivili Miloševića i devedesete i to bi bilo sve. Dugoročnog uticaja ne bi bilo. Kako onda biti buntovnik tamo gde postoji opšti raspad sistema i moralna, intelektualna, vrednosna i svaka druga degradacija? Kako probuditi ljude? Kako ih naterati da, makar na trenutak, misle svojom glavom i gledaju svojim očima?

Iskreno, nemam pojma. Stvarno.

U srednjim školama je počeo lov na buduće studente. Svake nedelje su promocije i predstavljanja raznih fakulteta, kojih sada ima podosta. Jedan pravni, drugi pravni, treći pravni… Jedan ekonomski, drugi ekonomski, treći ekonomski… Menadžment u ovome, menadžemnt u onome… Poslovno ovo, poslovno ono… Ali OK, pokretanje privatnog faksa je trenutno jedan od najboljih poslova kojim možete da se bavite, i to uz direktan blagoslov države. Za 1500–2000 evra po godini vam je zagarantovana diploma, profesori sa državnih fakulteta srećni jer tezgare kao nikad ranije. Svima je super. Ako izuzmemo činjenicu da se država preplavljuje mediokritetima i da oni koji bi, u ozbiljnoj zemlji, mogli najdalje da doguraju do mesta konobara ili varioca sada imaju šansu da, na papiru, postanu intelektualci. Ali bilo je toga i ranije, iako u manjoj meri.

Ali ono što jeste novina je to na koji se način vrše promocije fakulteta. Sve „delegacije“ koje su se do sad izređale izgledale su potpuno isto: tri ili četiri klasične nafrakane dronfulje koje liče na sve samo ne na osobe koje imaju *ikakve* veze sa fakultetom i studijama. No, dobro. Da budem *potpuno* iskren, i ja bih voleo da imam takve studentkinje i asistentkinje. Jebeš nauku, živeo hedonizam.

Ali, ovo moralno biće koje još uvek postoji u meni, mada je na samrti, ne misli tako. Kapiram ja da svako voli da vidi dobru ribu. I da pipne, i tako to, da sad ne zalazim u detalje. Ali ponekad je stvarno neumesno koristiti primitivne ljudske instinkte za ostvarivanje ciljeva. Ne znam, ali ovo moje moralno biće ipak misli da bi faks trebalo da predstavi neko iz dekanata i možda par dobrih studenata. I studentkinja, naravno. A ne neke tamo PR kokoške kojima su jedini aduti za dobijanje posla bili dobro dupe i dugačak jezik, uz ono neizostavno PR „unjkanje“, gde se svaka rečenica završava kao da je pitanje. Nja-nja-nja-nja-njaaaaaa, nja-nja-nja-nja-njaaaaaa…

Eto, mislim da tako treba da bude. OK je da konobarica bude dobra riba, mislim, ako njoj ne smeta. OK je i da one volonterke i promoterke svakakvih proizvoda budu dobre ribe. Ili bankarke/šalteruše, koje obično imaju toliko veze sa bankarstvom i ekonomijom koliko i ja sa veterinom. Dobro, kod njih kvalitet dupeta ne igra presudnu ulogu, jer sede, ali zato boobies treba da budu na svom mestu, tj. šalteru. Ali fakultet je nešto drugo. Fakultet je mesto na kome se obrazuje buduća mardfaking društvena elita. Tu od presudne uloge treba da bude ono što imaš u glavi.

Ali, pošto je ovde odavno sve otišlo u tri lepe, takvo stanje stvari treba iskoristiti na najbolji mogući nacin. Termin za konsultacije: posle 21h, u mojoj gajbi.

Pare potrošene na ovaj domen su mi najgora investicija u životu. Čitam ovo što sam pisao u proteklo vreme i sve mi se više čini da je u pitanju bilo klasično gubljenje vremena, koje sam mogao pametnije da potrošim. Čačkajući nos, na primer. Nisam ja tip za blog. Tačnije, tip za blogosferu. Ne zato što nemam šta da kažem. Niti zato što nemam svoj stav, kako god on mogao da se nazove: hejterski, podjebavački, posimističan, depresivan… Ali u poslednje vreme, dok sam pisao i pratio blogove, činilo mi se da srpska blogosfera polako tone u čamotinju i sterilnost, što mi je ubilo volju za blogovanjem. Uz dužno poštovanje svima koje sam pratio i kuji su me pratili, mislim da su svi blogovi an ženeral drastično izgubili na kvalitetu. Doduše, možda je to samo moj utisak, možda posmatram stvari kroz neke svoje iskrivljene naočare, možda i nisam u pravu. Ali čini mi se da je ranije na blogovima bilo mnogo više sukoba mišljenja, mnogo više pravog blogovanja, mnogo više teksta, što bi trebalo da bude jedna od glavih razlika između pravih blogova i „socijalnih mreža“ poput Majspejsa i madrfaking Fejsbuka, koji su nešto kao blog, samo što ne moraš praktično ništa da pišeš. Nakačiš sličice, ostavljaš tupave komentare i šalješ drugima srculenca i poljupce. Možda su se svi pomalo umorili od blogovanja. Možda im je dosadilo. A možda je poplava nekih drugih servisa, onih već spomenutih, pa pored njih Tviter, Blip, Tjub, Last.fm itd. jednostavno dovela do fragmentacije pravih blogova. Sve je manje teksta, a sve više sličica, klipova, muzike… Integracija svega i svačega je zapravo dovela do dezintegracije. A sve to dovodi do laganog gubljenja kvaliteta i originalnosti svakog pojedinačnog bloga. Što je, verovatno, i sa mojim bio slučaj poslednjih meseci dok sam pisao.

Još uvek ne znam da li treba da nastavim da se zamlaćujem ovde. I ako bih odlučio da nastavim, nisam siguran kako. Da li da ostavljam rs linkove ka pornjavama i time nabijem popjulariti, ili možda organizujem neki lajv strim iz svoje sobe… Voajerizam je uvek in. Ili da nastavim sa starim dobrim tekstom.

Ili da ovo parče sajberspejsa koje košta oko 10e godišnje jednostavno ostavim da nestane samo od sebe i tih 10e naredne godine potrošim na čips i pivo. Zajebana dilema.

Svet

Rusi su dobili novog predsednika. Ameri su dobili novog predsednika. I u jednom i u drugom slučaju, u pitanju su čiste formalnosti. Nastavak terorističkih napada po belom svetu. Izrael nastavlja da vrši zločine nad Palestincima. „Svetska ekonomska kriza” izazvana krahom američkog bankovnog sistema - direktna posledica ratova u Iraku i Avganistanu (583.688.115.579 dolara potošenih samo u Iraku) koje će na kraju da plati belosvetska sirotinja, uključujući i našu. Hteli ste na zapad. Evo vam ga. Pravo u bulju.

Srbija

Onih 15% srpskog stanovništva koje ima makar malo mozga (izvor: Milan tarotolog), konačno je shvatilo da se srpska politička scena sastoji isključivo od kurvi. Neke su jeftinije, neke skuplje, ali svaka ima svoju cenu. I nije im strana nijedna vrsta seksa - hetero, homo, bi, oralni, analni, sado-mazo… Sve može. Tu su budale koje sve to plaćaju, glasanjem na izborima. Ljudi masovno ostaju bez posla, ali, uprkos tome, sve trgovine ističu da nikad nisu imale bolji promet nego za ovu Novu godinu. Dakle, sad je i zvanično - ne propadamo zato što nas drugi mrze, već zato što smo idioti. Ko nas jebe.

Ja

Ovih dana sam bio na ivici nervnog sloma. Taman sam počeo da svoj život vraćam u kakvu-takvu normalu posle očeve smrti, naprasno mi je umrla tetka, koju sam mnogo voleo. O prijateljima, komšijama i kolegama sa posla ne vredi ni da govorim. Sada sam otprilike u fazonu da više ništa ne može da me pogodi ni da me iznenadi. Ali stvarno. Ne postoji pravda, i svako ko je očekuje grdno se vara. Dobri ljudi pate, propadaju i umiru. Govna se množe geometrijskom progresijom. Za neupućene - to je život. Niz sranja koji je tu i tamo „presečen” ponekim lepim događajem. Ljudi koji zaista zaslužuju da ih pustite u svoj život su izuzetno retki. Govna i mahovina su na svakom koraku.

Ove godine, moj život je bio preplavljen govnima i mahovinom. Nikad mi se nije desilo više sranja. Nikad nisam upoznao toliko loših ljudi. Neka je prokleta ova usrana 2008. Ne ponovila se.

f.

Otvorite početnu stranicu ovog bloga (http://furious-blog.info). Sklonite desnu ruku sa miša i stavite je na tastaturu. E, sad da vas vidim! Ne koristeći miša, otvorite baš ovaj članak, spustite se do polja za unos komentara i napišite nešto. Zajebano, zar ne? Digli ste ruke? Naravno. Ništa bez starog, dobrog mišonje.

E, mišonja danas slavi četrdeseti rođendan. Na današnji dan 1968. godine, američki pronalazač Daglas Engelbart je prvi put javnosti prikazao svoj, verovatno, najveći izum - kompjuterskog miša. Taj miš nije izgledao kao ovi današnji, sa optičkim ili laserskim senzorom, već je imao dva točka, samo jedno dugme i bio je napravljen od drveta. Kao stvoren da nekome rascopate glavu. Naravno, mišonja je kasnije usavršavan, a pojavom prvih grafičkih kompjuterskih okruženja, kao što su Ziroksov (Xerox)  Alto iz 1973. i Eplov (Apple) Mekintoš (ua, fenseri!) iz 1984. godine, miš postaje nezamenljiva komponenta svakog računara.Naravno, HC geek-ovi, poput mene, još uvek se snalaze i bez njega, ali i pored toga, svake godine promenim bar jednog ili dva. Uništavam ih.

Prošla su tri meseca moje vojske. Još šest, i biću na slobodi. Mali presek dobrih i loših stvari u vezi (mog) civilnog služenja:

PROS

1. Kući sam. Ne jedem pomije, spavam u svom krevetu i ne ustajem u 6.
2. Mogu da podjebavam “nadređene” i da prođem bez posledica.
3. Pričam masne viceve sa nekadašnjim profesorima.
4. Pobegnem, ugasim mobilni, a sutra kažem “morao sam hitno da izađem, a ispraznila mi se baterija”.
5. Osim redovnog odsustva, imaću i zimski raspust. I prolećni.
6. Ostaje mi dovoljno vremena za biznis.

CONS

1. Nije mi jasno o kakvom dugu državi se radi. Sve sam uredno platio. I preplatio.
2. Smaram se za medalju.
3. Buljim u neki rashodovani monitor, pa mi posle oči izgledaju kao da sam naduvan.
4. Nisam naučio da rasklopim pušku (i baš me zabole za to).
5. Neću da provedem ostatak života smarajući okolinu pričama iz vojske.
6. Neću da imam tetovažu “Uspomena iz JNA”.

Dakle, kad se sve sabere i oduzme, i nije toliko loše, koliko je moglo da bude. Jeste da me redovno spopadaju likovi koji su bili u vojsci dok civilnog služenja nije bilo, ali i njih na brzinu napušim, pa prestanu. Sa druge strane, razumem njihove frustracije. Morali su da trpe svakakve brdsko-planinske balvane koji su im bili starešine. Jeli su splačine. Tuširali se zajedno sa drugim muškarcima. Trljali jedni drugima leđa, tamo gde ne mogu da dohvate. Neka, hvala. Meni je ovako lepše.